Sa­mo­hra­na Ane­ta Kra­sni­ći iz Nik­ši­ća sa še­sto­ro ma­lo­ljet­ne dje­ce ne­ko­li­ko po­sled­njih mje­se­ci ne­ma nov­ca ni za osnov­ne po­tre­be. Ka­ko je is­pri­ča­la „Da­nu”, ma­te­ri­ja­no obez­bi­je­đe­nje po­ro­di­ce joj je uki­nu­to jer ni­je zna­la da za to pri­ma­nje mo­ra ob­no­vi­ti do­ku­men­ta­ci­ju. Dje­cu, od ko­jih naj­sta­ri­je ima se­dam­na­est, a naj­mla­đe tri go­di­ne, pre­hra­nju­je ta­ko što mo­li dru­ge lju­de da joj udi­je­le po­moć.
– Do pri­je neo­li­ko mje­se­ci pri­ma­li smo oko 130 eura so­ci­jal­ne po­mo­ći, ali mi je to ob­u­sta­vlje­no jer ni­sam ob­no­vi­la do­ku­men­ta­ci­ju i sa­da ni­ka­ko da ri­je­šim taj pro­blem. U ne­vo­lji sam, tre­ba nam hra­na, a ni­sam u mo­guć­no­sti da je obez­bi­je­dim. Po­ma­žu kom­ši­je i ja mo­lim lju­de da nam po­mog­nu, ka­za­la je ona.
Su­prug ju je na­pu­stio, a Ane­ta oče­ku­je ro­đe­nje sed­mog dje­te­ta, što će do­dat­no ote­ža­ti iona­ko ve­o­ma te­šku nji­ho­vu si­tu­a­ci­ju. Po­sred­stvom „Da­na” Kra­sni­ći­ma je uru­čen pa­ket Ban­ke hra­ne sa osnov­nim ži­vot­nim na­mir­ni­ca­ma, na če­mu su ne­iz­mjer­no za­hval­ni, ali već stra­hu­ju ka­ko će pre­ži­vje­ti no­vi dan.
– Li­je­po je što nas se sje­ti­te, i zna­mo da ne mo­že­te to stal­no či­ni­ti jer u Nik­ši­ću ima još do­sta po­ro­di­ca po­put na­še. Dje­ci stal­no ne­što tre­ba, a naj­va­žni­je mi je da ni­su glad­ni, ma­da se i to de­ša­va. Bi­lo ko­ja po­moć nam zna­či, a naj­va­žni­ja je ona u na­mir­ni­ca­ma, is­ta­kla je Kra­sni­ći.
Po­što su vi­šeč­la­na po­ro­di­ca u sta­nju so­ci­jal­ne po­tre­be, Op­šti­na Nik­šić im je pri­je ne­ko­li­ko go­di­na obez­bi­je­di­la stan u ba­ra­ka­ma na­se­lja Gra­ča­ni­ca. Do ta­da Kra­sni­ći su ži­vje­li naj­če­šće na uli­ci. Me­đu­tim, obez­bje­đe­njem kro­va nad gla­vom ni­je­su ri­je­še­ni svi nji­ho­vi pro­ble­mi.
– Ka­ko ni­ka­da ni­smo ima­li ni­šta svo­je, ta­ko smo u ovaj stan ušli sa­mo sa gar­de­ro­bom. Od na­mje­šta­ja ne­ma­mo ni­šta, osim dva sta­ra kre­ve­ta gdje svi spa­va­mo. Dža­be mi što ima­mo vo­du u sta­nu kad ne­ma ni­šta dru­go, sa­mo zi­do­vi. U ku­hi­nji ne­mam ni­je­dan ele­ment, čak ni špo­ret na dr­va ili stru­ju. Ne­ma­mo ni sto, ni sto­li­ce, je­de­mo na po­du, a to ma­lo po­su­đa sa­ku­plja­le su kom­ši­je i do­ni­je­le nam. Ne znam ko­me da se obra­tim i ko mo­že da nam po­mog­ne da pre­bro­di­mo broj­ne pre­pre­ke na ko­je na­i­la­zi­mo go­di­na­ma – is­pri­ča­la je Ane­ta.
Ka­ko je osta­la bez pri­ma­nja, ta­ko su se na­go­mi­la­li ra­ču­ni za ko­mu­na­li­je, a stru­ja im je zbog du­ga od pre­ko hi­lja­du eura is­klju­če­na pri­je pet­na­e­stak da­na. Dvo­je dje­ce ko­ja su uklju­če­na u obra­zov­ni si­stem, sve svo­je škol­ske oba­ve­ze oba­ve to­kom da­na. Po­ha­đa­ju osnov­nu ško­lu, a naj­mla­đe di­je­te jed­nom sed­mič­no ide u vr­tić i to im je, ka­ko je Ane­ta ka­za­la omo­gu­će­no za­hva­lju­ju­ći do­brim lju­di­ma. Kra­sni­ći­ma je neo­p­hod­na sva­ka vr­sta po­mo­ći – hra­na, odje­ća i obu­će, kao i sred­stva za hi­gi­je­nu.
Oni ko­ji su u mo­guć­no­sti da im ustu­pe po­ne­što od sta­rog na­mje­šta­ja, to mo­gu uči­ni­ti pre­ko nik­šić­kog Cr­ve­nog kr­sta.B.B.